Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je sudski organ  ustanovljen Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, (potpisana u Rimu 4. novembra 1950. godine, a stupila na snagu 1953. godine) a ustanovljen 1959. godine, koji cine 45 sudija (sud ima onoliko sudija koliko je zemalja clanica Saveta Evrope). Sud deluje nakon iscrpljenih pravnih sredstava u drzavama clanicama.
       Organizacija i ovlašćenja ovog suda propisani su samom Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (članovi 19 - 51), a postupak pred tim Sudom uređen je Poslovnikom koji je stupio na snagu 1. novembra 1998. godine.
     

    Postupke pred Evropskim sudom za ljudska prava najčešće pokreću pojedinci (građani) ili nevladine organizacije, tvrdeći da je država članica ugrozila ili povredila neko od ljudskih prava zaštićeno Konvencijom ili dodatnim protokolima. Sama Konvencija obavezuje države članice, najpre, na to da one same ne krše zajemčena prava ili da se u ta prava ne mešaju više nego što je neophodno  (negativne obaveze države).
    Konvencija nameće državama članicama obavezu da preduzmu mere potrebne za efikasno uživanje i zaštitu ljudskih prava svojim građanima (pozitivne obaveze države).

Pored pojedinca, postupak protiv države članice zbog kršenja ljudskih prava može podneti druga država članica. Da bi sud uopšte mogao da se upusti u rešavanje spora, moraju se ispuniti procesni uslovi određeni samom Konvencijom. Jedan od najvažnijih uslova sastoji se u tome da onaj ko pokreće postupak mora iscrpeti sva raspoloživa pravna sredstva koja predviđa pravo države u kojoj je došlo do povrede ili ugrožavanja ljudskog prava
o kojem se raspravlja.

       Pritužba- Predstavka mora biti blagovremena, tj. mora biti podnesena u roku od šest meseci od dana donošenja konačne odluke od strane nadležnog organa države u kojoj je povreda prava izvršena.
Sud neće dozvoliti raspravljanje o anonimnim zahtevima, kao ni o zahtevima koji su u osnovi isti kao predmet o kojem je Sud već odlučivao ili o kojem postupa i odlučuje neki drugi međunarodni organ. Kad se sud upusti u razmatranje sporne stvari on može zaključiti da je pravo predviđeno Konvencijom i dodatnim protokolima povređeno, ili da povrede nema.
Ako Sud utvrdi da je došlo do povrede prava, on će, na zahtev stranke, dosuditi pravičnu naknadu štete koju je stranka pretrpela. Presude Evropskog suda za ljudska prava su nedvosmislene i ne ostavljaju osuđenoj državi članici gotovo nikakav slobodan prostor za izigravanje odluka ili za njihovo neizvršenje.

Izvršenje presuda ovog Suda kontroliše Komitet ministara, ne samo u pogledu obaveze države da naknadi štetu, već i primene drugih mera na koje je osuđena država članica, a koje zavise od vrste povrede prava. Te mere mogu da se sastoje u ponavljanju postupka pred domaćim organima, izmeni domaćeg zakonodavstva, izmeni sudske prakse, ispravljanju odluke nekog domaćeg organa i sl.
 

Organizacija Suda

          Sud je podeljen u četiri odeljenja, a sudi u odborima od tri sudije, većima od sedam sudija ili kao Veliko veće, koje se sastoji od sedamnaest sudija. O dopuštenosti pritužbe odlučuje tročlani odbor sudija. Ako on smatra da je pritužba nedopuštena, odluku može doneti samo jednoglasno, a ako jednoglasnosti nema, odluku o dopuštenosti donosi sedmočlano veće. Ako smatra da je pritužba dopuštena, sedmočlano veće će doneti i odluku o rešenju samog spora. Izuzetno, to veće može prepustiti odluku o rešenju spora Velikom veću, i to - ako se postavlja ozbiljno pitanje tumačenja Konvencije ili dodatnih protokola, ili ako je verovatno da treba odstupiti od dosadašnje prakse. Veliko veće je takođe i žalbena instanca, tj. ako je presudu donelo sedmočlano veće, strana koja nije uspela u sporu, može izjaviti žalbu Velikom veću. Presude velikog veća su konačne i pravnosnažne.
 

Slike
sa edukacija-seminara
sudija , tuzioca, advokata
Kolubarskog okruga

Priredili za web:Odbor za ljudska prava Valjevo sept.2004

U okviru projekta ''Promocija ESLJP'' -  www.fosyu.org