NADLEŽNOST:

Pod nadležnost ombudsmana dolaze prvenstveno svi organi koji vrše upravnu delatnost, organi kojima je država poverila vršenje određenih javnih ovlašćenja a u nekim državama ombudsman može da kontroliše i rad sudova.

POSTUPAK:

 Postupak pred ombudsmanom se pokreće po žalbi odnosno predstavki, koju podnose građani i eventualno pojedine organizacije  ali on može pokrenuti postupak i po sopstvenoj inicijativi.

          Žalba se podnosi direktno ombudsmanu u pismenoj formi ili usmeno na zapisnik i mora biti potpisana. U žalbi se navodi čime je građanin nezadovoljan tj. u čemu se sastoji povreda prava, kao i naziv organa koji je rešavao ili ime lica na koje se žalba odnosi.

          Na podnete žalbe se po pravilu ne plaća taksa ili je ona simbolična.

Osim pismene forme bitan uslov za podnošenje žalbe je iscrpenost odnosno nepostojanje pravnih sredstava zaštite, s obzirom na karakter ombudsmana kao dopunskog mehanizma kontrole. Ovaj princip nije apsolutan jer ombudsman deluje i preventivno kroz ukazivanje upravi na slučajeve nemarnog i lošeg rada.

          Još jeda bitan uslov za delovanje ombudsmana je i rok u kome se žalba može podneti jer princip pravne sigurnosti zahteva da  sve sporne stvari i postupci treba da budu okončani nekom razumnom vremenskom periodu. Najčešći rok je godinu dana od nastupanja spornog događaja ili od dana donošenja poslednje ( konačne) odluke nadležnog organa.

          Podnosilac žalbe ne može biti pozvan na odgovornost zbog navoda u njoj a ombudsman ima obavezu čuvanja privatnosti i tajnosti podataka koji se odnose na podnosioca.

          Ako oceni da su ispunjeni svi uslovi , koji se tiču nadležnosti, ispunjenosti uslova i roka, ombusman uzima žalbu u postupak.

          Tokom ispitivanja navoda žalbe ombudsman ima pravo da traži obaveštenja, podatke od organa , da vrši istragu na licu mesta, da razgovara sa službenicima, svedocima.Kao jedno od naročito važnih ovlašćenja ombudsmana se pojavljuje njegovo pravo da izvrši neposredan uvid (inspekciju)organa u svako doba sa ili bez povoda. Ovo je veoma bitno ovlašćenje pogotovu u institucijama zatvorenog tipa kao što su zatvori i kazneno –popravne ustanove.

Kada utvrdi nepravilnosti i povrede ombudsman može da preduzme sledeće mere:

1.      Osnovno ovlašćenje se sastoji u davanju mišljenja predloga i preporuka u vezi sa utvrđenim stanjem, organu koji je povredu počinio ili višim organima, koji onda imaju obavezu da u određenom roku odgovore ombudsmanu šta su preduzeli u vezi sa mišljenjem.

2.      U pojedinim zemljama utvrđena su ovlašćenja ombudsmana u vezi sa ponavljanjem postupka i obustavljanjem izvršenja odluke.

3.      Ovlašćenje na zakonodavnu inicijativu – davanje mišljenja o zakonima i iniciranje donošenja novih.

4.      Pokretanje postupka pred ustavnim sudovima

5.      Pokretanje disciplinskog ili krivičnog postupka

ZAKLJUČAK:

 Ombudsman predstavlja dopunsko sredstvo kontrole – do njegove akcije dolazi kada je građanin iscrpeo sva pravna sredstva za svoju zaštitu a istu nije pribavio.

Njegova uloga je da štiti građane od lošeg rada uprave i da brani i promoviše prava i slobode građana u njihovim odnosima sa upravom i drugim organima javnih vlasti .

Ombudsman predstavlja korak više ka demokratiji a njegovo postojanje je  stepenica u usponu građanina ka ravnopravnim odnosima sa organima vlasti.

DOMAĆE ZAKONODAVSTVO:

          Ombudsman trenutno ne postoji u domaćem zakonodavstvu. Nacrt Zakona o Ombudsmanu Republike Srbije će se naći uskoro u skupštinskoj proceduri i njime je predviđeno ustanovljavanje ovog organa na Republičkom nivou.

          Nacrtom Zakona se predviđa da ombudsman vrđi kontrolu zakonitosti, celishodnosti i efikasnosti postupanja uprave.

Ombudsmanu se može obratiti svako ko smatra da su aktom ili radnjom organa uprave povređeni neko njegovo pravo ili sloboda ustanovljeni  ustavom ili zakonom.

                    Jedno od bitnih ovlašćenja ombudsmana je mogućnost da bez najave izvrši kontrolu u zavodima za izvršenje zavodskih sankcija i da sa licima lišenim slobode razgovara nasamo.

          O svom radu ombudsman jednom godišnje podnosi izveštaj Narodnoj skupštini.

          Po nacrtu Zakona, ombudsman bi imao pravo da putem inicijative pokreće postupke za izmenu ili donošenje novih propisa kao i da inicira postupke pred ustavnim sudom. Njegovo mišljenje je obavezno prilikom donošenja propisa iz oblasti ljudskih prava[2].

Predsednik Republike, predsednik Vlade Republike Srbije i predsednik Narodne skupštine Republike Srbije dužni su da u roku od četrdeset osam sati prime ombudsmana na njegov zahtev.[3]

 Pritužba se podnosi u pismenom obliku, bez posebno utvrđene forme i ne podleže plaćanju takse.

          Pritužba sadrži naziv organa na čiji se rad odnosi, opis povrede prava, činjenice i dokaze koji potkrepljuju pritužbu, podatke o tome koja su pravna sredstva iskorišćena i lično ime i adresu podnosioca.

          Lica lišena slobode, osim pritvorenika, imaju pravo da pritužbu podnesu u zapečaćenoj koverti.[4]

                Pritužba se podnosi u roku od jedne godine od dana učinjene nepravilnosti ili od dana donošenja poslednjeg akta kojim je odlučivano o spornoj stvari.[5]

 Ombudsmana bira Narodna skupština dvotrećinskom većinom glasova svih narodnih poslanika, na predlog njenog nadležnog radnog tela.

          Bira se na pet godina, a isto lice može biti izabrano najviše dva puta uzastopno.[6]

REŠENJA U ZAKONU O LOKALNOJ SAMOUPRAVI REPUBLIKE SRBIJE

           Zakon je uglavnom preuzeo iskustva zemalja koja već duži niz godina poznaju ovu instituciju. Njime se predviđa ustanovljenje ombudsmana na republičkom nivou. Ovakvo rešenje nije baš najbolje jer se opet zaštita građanskih  prava podiže na viši nivo i ova institucija se običnom građaninu čini manje dostupna. To više što je i Zakon o lokalnoj samoupravi u čl. 126.[7] ostavio mogućnost a ne obavezu, lokalnim vlastima da se može ustanoviti ombudsman na lokalnom nivou.Preporuka eksperata Saveta Evrope se sastojala u predlogu da se ustanovi centralni Ombudsman sa lokalnim kancelarijama i finansiranjem iz republičkog budžeta.

Time bi se smanjila mogućnost uticaja političkih činilaca na lokalnom nivou.

Pritom se ostavlja mogućnost lokalnoj samoupravi-skupštini da institut Ombudsmana – gradskog branioca reguliše na različit način od onog predvidjenog u Nacrtu Zakona.Moglo bi se desiti da koliko ima opština toliko bude i propisa i pravila koja se odnose na lokalnog ombudsmana.

Ovo se moglo izbeći da je zakonodavac uneo samo jedan stav u član 126 Zakona o lokalnoj samoupravi koji bi u sebi sadržao upućujući normu na druge propise koji regulišu ovu materiju.

Nepreciznost će dovesti do tumačenja propisa a ne do njegove primene a opet na štetu gradjana.

          Tako se dolazi do zaključka da uvođenje jednog veoma bitnog demokratskog mehanizma  zavisi od otvorenosti i ''dobre volje '' lokalnih vlasti. Postoji opravdana bojazan da će skupštine jedinica lokalne samouprave odbijati uvođenje ombudsmana usled nedovoljnog poznavanja  funkcionisanja i nadležnosti ovog organa.Hronični nedostatak sredstava bi mogao da se prevazidje osnivanjem gradskog branioca za teritoriju više opština.

Naime ''strah'' od uvođenja još jednog vida kontrole je neporavdan jer ombudsman nema zakonska ovlašćenja da kontroliše rad skupštine, jer je ona organ koji  bira Ombudsmana.

Radeći na afirmaciji ovog novog lokalnog organa došlo se do saznanja da su većina opština prepisala odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi i implementirala ih u svoje Statute.

Opština Valjevo je otišla korak dalje i uvela je obaveznost ustanovljavanja gradjanskog branioca. Medjutim Subotica već duže vreme ima ovu instituciju koja se zove Kancelarija za pritužbe, žalbe i predstavke građana pri Severnobačkom okrugu i koja obavlja poslove gradskog ombudsmana.

-   Zakon o ombudsmenu Republike Srpske(Sl.glasnik Republike Srpske 4/2000)  od 08.februara 2000    god.

-    Upravno pravo- dr.Stevan Lilić dr.Nikola Stjepanović  1991

-    Nacrt Zakona o Ombudsmanu Vlade Republike Srbije

-    Web prezentacija Ombudsmana BiH

Vodič za dobro postupanje javnih službenika

U ophođenju prema građanima javne vlasti bi trebale težiti najvišim standardima. Da bi postigli taj cilj, oni bi trebali osigurati da se prema građanima ophode ispravno, pravedno i nepristrasno. Navedena lista, iako nije iscrpna, predstavlja ombudsmanov vodič za dobro postupanje javnih službenika. Ova lista je korisna za one javne službenike koji svojim korisnicima žele pružiti bolje usluge.

“Ispravno” postupanje prema ljudima podrazumeva –

• brzo delovanje, bez nepotrebnog odlaganja
• pravilno postupanje, postupanje u skladu sa zakonom i ostalim pravilima koja regulišu njihova ovlašćenja
• pažljivo postupanje, imajući u vidu starosnu dob korisnika usluga, njihovu sposobnost da razumeju često složena pravila, njihovu eventualnu invalidnost, njihova osećanja, privatnost i poverljivost
• pružanje pomoći, pojednostavljenjem postupka, obrazaca i informacija o pravima i uslugama, beleženje informacija te davanje jasnih i preciznih podataka o rokovima i uslovima koji mogu rezultovati gubitkom nekog prava
• odgovorno postupanje, nezauzimanjem suparničkog stava tamo gde postoji bojazan od sudskog spora

“Pravedno” postupanje prema ljudima podrazumeva –

• tretiranje ljudi u sličnim okolnostima na isti način
• prihvatanje činjenice da se pravila i propisi, mada bitni za osiguravanje principa pravičnosti, ne bi trebali primjenjivati tako kruto i nefleksibilno da to dovede do nepravičnosti
• izbjegavanje kazni koje nisu neophodne da bi se osiguralo postupanje po određenim pravilima
• spremnost za ponovno razmatranje pravila i postupaka i za njihovu moguću izmenu ukoliko je to neophodno
• davanje odgovarajuće najave pre izmene pravila koja može nepovoljno uticati na prava neke osobe
• postojanje unutarnjeg sistema kontrole kako bi nepovoljne odluke mogao ponovno razmotriti neko ko nije bio uključen u donošenje prvobitne odluke
• obaveštavanje ljudi o tome kako se mogu žaliti, sarađujući u potpunosti u svakoj takvoj žalbi i otvorenost prema predlozima za ispravljanje grešaka

“Nepristrasno” postupanje prema ljudima podrazumijeva –

• donošenje odluka na osnovu onoga što je prema pravilima i zakonu relevantno i zanemarivanje onoga što je irelevantno
• izbegavanje predrasuda zbog boje njihove kože, pola, bračnog stanja, etničkog porekla, ulture, jezika, veroispovijesti, seksualne opredeljenosti, stavova, reputacije ili predrasuda zbog njihovog statusa ili poznanstava
• osiguravanje otvorenosti i transparentnosti lista, tamo gde se usluge zasnivaju na listama prioriteta
• vođenje računa o tome da nečije predrasude ne budu faktori u odlučivanju