nazad

Institucija Ombudsmana/Građanskog branioca  u Srbiji – Prvi korak

Institucija Ombudsmana/građanskog branioca (u daljem tekstu: ombudsman )  je jedna od novih demokratskih institucija u srpskom društvu. Od 2002.g. nakon usvajanja Zakona o lokalnoj samoupravi[1] stvoreni su uslovi da lokalne samouprave u Srbiji izmenama i dopunama statuta i drugih opštih akata formalno uspostave instituciju ombudsmana i time pošalju jasnu poruku svojim građanima i građankama – da uvažavaju interese građana i građanki, koji će ustanovljavanjem ombudsmana dobiti jednostavno, pristupačno i neformalno sredstvo za ispitivanje pritužbi na rad organa lokalne uprave i javnih službi.

Do maja 2006.g. deset opština i gradova u Srbiji su ustanovili ombudsmana (Zrenjanin, Bačka Topola, Sombor,Šabac,Kragujevac, Vlasotince, Vladičin Han,Niš, Grocka i Rakovica) .

Prema istraživanju ’’Programa za reformu lokalne samouprave u Srbiji – USAID/SLGRP’’ u Leskovcu i Beogradu je usvojena ’’Odluka o građanskom braniocu’’, dok je u sledećim opštinama ( Bač, Bački Petrovac, Batočina, Bela Palanka, Bosilegrad, Bujanovac, Golubac, Kikinda, Kraljevo, Kruševac, Lebane, Majdanpek, Malo Crniće, Mionica, Odžaci, opovo, petrovac, Priboj, Raška, Ruma, Senta, Trgovište, Valjevo, Varvarin, Veliko Gradište, Vlasotince, Vranje, Žabalj, Zaječar ) institucija ombudsmana odobrena opštinskim statutom.

Statistički gledano, u Srbiji postoji 192 opštine odnosno 29 okruga. U 43 opštine odnosno u 22,39% od ukupnog broja opština u Srbiji  stvorene su zakonske i statutarne pretpostavke za funkcionisanje  institucije ombudsmana ( ili je uspostavljena kancelarija lokalnog ombudsmana ili je otvorena kancelarija Pokrajinskog ombudsmana ili je usvojena odluka o lokalnom ombudsmanu ili je opštinskim statutom predviđeno ustanovljavanje lokalnog ombudsmana).

Imajući u vidu činjenicu da su opštine u Srbiji grupisane u okruge[2] i ako gore navedene podatke podignemo na nivo okruga, možemo reći da su opštine iz 21 okruga u Srbiji stvorile zakonske pretpostavke za funkcionisanje institucije ombudsmana, dok u opštinama sa teritorije Podunavskog, Moravičkog i Topličkog okruga opštinske vlasti  još nije započeo proces uspostavljanja ove demokratske institucije.

Na teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, UNMIK (Privremena uprava misije UN na Kosovu ) je Uredbom br. 2000/38 osnovala instituciju ombudsmana za teritoriju Kosova koja pored centralne kancelarije u Prištini (Kosovski okrug ), ima svoje regionalne kancelarije u Peći (Pećki okrug ), Prizrenu (Prizrenski okrug ) i Gnjilanu (Kosovsko-pomoravski okrug ).

Na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine,  Skupština AP Vojvodine je 23.12.2002.g. donela ’’Odluku o pokrajinskom ombudsmanu’’[3]. Što se tiče funkcionisanja institucije ombudsmana na području Vojvodine, zanimljivo je da i pored postojanja Kancelarije Pokrajinskog Ombudsmana u Novom Sadu, pored toga što je u Subotici i Pančevu otvorena kancelarija Pokrajinskog ombudsmana,  u 14 opština svih 7 okruga u Vojvodini stvorene su zakonske ili statutarne pretpostavke za uspostavljanje institucije ombudsmana.

O uvođenju institucije ombudsmana na ovim prostorima ( bivša SFRJ ) prvi razgovori su se vodili krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka. Iako je institucija ombudsmana u to vreme dobijala sve veću podršku u Evropi, tadašnja politička elita nije blagonaklono gledala na ovu instituciju. S obzirom na političko i društveno uređenje u SFRJ, ombudsman se posmatrao kao ’’ustanova buržoaske demokratije’’ i jedna kapitalistička tvorevina koju nije pogodno ’’ugraditi’’ u tadašnji samoupravni i komunistički sistem. S tim u vezi, tadašnja politička elita je svrhu i ulogu ombudsmana ’’prilagodila aktuelnom političkom i društvenom trenutku’’ i Ustavom iz 1974.g. ( i Ustavima republika članica ) i ustanovljen je ’’društveni pravobranilac samoupravljanja’’. Ova nova institucija je u fokusu svog delovanja imala očuvanje socijalističkog i samoupravnog sistema i zaštitom društvene svojine, dok su se individualna i kolektivna ljudska prava građana i građanki našla na margini interesovanja odnosno ’’društveni pravobranilac samoupravljanja ’’ nije se ni bavio pravima građana i građanki tadašnje SFRJ. Burna događanja u bivšoj SFRJ početkom 90-tih godina XX veka, pored ratova i stradanja stanovništva, uticala su da se novim Ustavima SRJ i bivših republika članica SFRJ ukine postojanja ’’društvenog pravobranioca samoupravljanja’’.

Nakon oktobarskih dešavanja 2000.g., politička elita se zainteresovala za instituciju ombudsmana, ali čini se više zbog toga što je postojanje ove institucije ’’praksa razvijenih evropskih i demokratiskih društava’’, a manje zbog prepoznavanje značaja institucije ombudsmana za kvalitet ostvarenja i zaštite ljudskih prava građana i građanki Srbije. Potvrda ovakvog ponašanja političke elite u Srbiji je obrnut normativni postupak za ustavno i zakonsko utemeljenje institucije ombudsmana. Umesto da se krajem 2000.g. ili početkom 2001.g. Srbija dobije novi Ustav i da institucija ombudsmana postane ustavna kategorija, pa da se na osnovu Ustava donese republički zakon o ombudsmanu, da se novim zakonom o lokalnoj samoupravi uredi nadležnost ombudsmana na lokalnom nivou, da se ovim zakonskim rešenjima uspostavi jasna i aktivna koordinacija između republičkog, pokrajinskog i lokalnih (eventualno okružnih ) ombudsmana, građani i građanke Srbije su suočeni sa krajnje čudnim potezima političke elite.

Potezi političke elite u Srbiji su doveli do toga da je, što se tiče institucije ombudsmana, sproveden obrnuti normativni proces ( Zakon o lokalnoj samoupravi – 2002.g., Odluka o pokrajinskom obudmsanu – decembar 2002.g., odluke lokalnih samouprava o građanskim braniocima – od 2003.g., grad Beograd – uspostavljanje institucije ombudsmana – oktobar 2006.g., Ustav Srbije – oktobar 2006.g. ), da je trenutno u pravnom saobraćaju nekoliko termina koji imaju isto značenje ( ombudsman = zaštitnik građana = građanski branilac = pacijentov advokat ).  Posledice ovakvog ponašanja političke elite u Srbiji su da građani i građanke Srbije i ne znaju šta je, u stvari, ombudsman, ne prepoznaju ovu instituciju kao mehanizam u svojim rukama pomoću kojeg mogu da zaštite i ostvare neko svoje individualno ili kolektivno pravo. S druge strane, ni politička elita nije u potpunosti sigurna da li je ombudsman potreban ovom društvu.

U pogledu evropskih integracija Srbija ima nekoliko važnih prioriteta za evropsko partnerstvo. Evropska unija priprema godišnji izveštaj o učinku Srbije u evropskim integracijama. Gotovo je sigurno da će političkoj eliti Srbije biti zamereno, između ostalog, što i pored zakonskog okvira nije izabran republički ombudsman. Ne može se biti toliko licemeran i reći da nema napretka u Srbiji od 2000.g. Srbija je napredovala i više nego što ona sama to vidi i prepoznaje. U nedavnom izveštaju ’’Monitoring procesa približavanja Srbije Evropskoj uniji’’[4] postoji jedna rečenica koja u velikoj meri oslikava trenutnu situaciju u našem društvu – Evropski zakon nije garancija evropske prakse. Zakon o ombudsmanu je evropski zakon, ali je praksa naša, balkanska. Zato je potrebno da udruženi građani i građanke ( organizacije civilnog društva ) pomognu, ako treba i da nateraju političku elitu u Srbiji da evropski zakon bude garancija evropske prakse.

U julu 2002.g. Parlamentarna skupština Saveta Evrope je usvojila preporuke o obavezama tadašnje Savezna Republike Jugoslavije za prijem u Savet Evrope. U ovom dokumentu postoji 36 preporuka. Veliki broj ovih obaveza je ispunjen ( sa većim ili manjim zakašnjenjima ), ali ’’ Evropski zakon nije garancija evropske prakse’’ . Dve obaveze koje se tiču ostvarenja prava građana i građana nisu ispunjene. One glase:

Ø  da primeni, u roku od godinu dana po svom prijemu, zakon o uspostavljanju kancelarije ombudsmana;

Ø  da primeni, u roku od godinu dana po svom prijemu, zakon o gradjanskim udruzenjima i nevladinim organizacijama, koji je u skladu sa evropskim standardima o neprofitnim organizacijama.

 Tri i po  godine od prijema u Savet Evrope situacija je sledeća: Zakon o ombudsmanu (zaštitniku građana ) usvojen je 2005.g.[5], ali još nije primenjen u praksi ( parlamentarne stranke ne mogu da se dogovore o kandidatu, možda bi pomoglo kada bi konsultovali i stručnu javnost ??? ).  S druge strane, još uvek ( tri i po  godine od prijema u Savet Evrope ) civilno društvo u Srbiji nema ’’ zakon o građanskim udruženjima i nevladinim organizacijama, koji je u skladu sa evropskim standardima o neprofitnim organizacijama’’.

U svojoj knjizi ’’Ombudsman – zaštitnik građana’’, prof.dr. Bogoljub Milosavljević na dva mesta navodi sledeće: ’’Ombudsman se u značajnoj meri potvrdio kao jedno od efikasnih sredstava za zaštitu prava građana, za vansudsku kon­trolu uprave i nosilaca javnih funkcija i, takođe, kao proaktivno sredstvo u jačanju demokratskih procesa’’ i ‘’Uoga, pa otud ni značaj ombudsmana u savremenim demo­kratskim društvima, ne mogu se ispravno razumeti bez ukazivanja na činjenicu da upravo ova institucija uspešno odražava potrebu da se pojedinac efikasnije zaštiti od potencijalnih zloupotreba vršilaca vlasti. Tih je zloupotreba bilo oduvek i one su u samoj pri­rodi vršenja vlasti.’’.

Možda se u ova dva citata nalazi i pravi odgovor na pitanje zašto građani i građanke Srbije još uvek nemaju ’’efikasno sredstvo za zaštitu prava građana i građanki’’, i zašto građani i građanke Srbije nemaju zakonski okvir za svoje udruživanje i delovanje. Možda zato što i udruženi građani i građanke ( organizacije za civilno društvo ) i institucija ombudsmana predstavljaju ’’ proaktivno sredstvo u jačanju demokratskih procesa’’. 

Institucija ombudsmana u Srbiji predstavlja dobar pokazatelj da li politička elita Srbije reformu i tranziciju društva posmatra iz ugla ’’još jednog uslova za članstvo u evropskoj porodici naroda’’ ili reformu i tranziciju društva posmatra kao potrebu i vitalan interes svih građana i građanki Srbije. U zavisnosti da li će za godinu dana u Srbiji biti isti ili veći  procenat opština (22,39%) u kojima su stvorene zakonske i statutarne pretpostavke[6] za funkcionisanje  institucije ombudsmana građani i građanke Srbije će moći da ocene iskrenost političke elite kada kažu da je ’’ interes građana i građanki uvek i na prvom mestu’’. 

Zakonske i statutarne pretpostavke za funkcionisanje institucije ombudsmana su prvi korak koji treba preduzeti u procesu zaštite i ostvarenja individualnih i kolektivnih ljudskih prava građana i građanki Srbije. Mnogo godina je prošlo, a Srbija tek treba da učini taj  prvi korak – izgleda najteži korak. Vreme će pokazati koliko ćemo brzo koračati posle tog – prvog koraka.

Valjevo Novembar, 2006.g.

Aleksandar Milijašević

Izvršni direktor

Odbor za ljudska prava Valjevo - Human rights committee Valjevo 2005